Савремено поимање романтике не изражава се више бројем волана на младиној хаљини, нити вожњом изнајмљеном кочијом, већ бекством што даље од гостију који су позвани на венчање. Дакле, обиље је у брачним церемонијама заменила једноставност, а раскош је уступила место својеврсном минимализму. То се исто тако може посматрати и као заокрет од јавног ка приватном, то јест од гомиле ка интимности. Очигледно је да се ова тенденција није јавила сама од себе, већ ју је на известан начин индуковао савремени животни стил.
Свакодневна борба презапослених, амбициозних људи, а млади парови углавном то јесу, јесте борба за тренутак самоће, релаксације, приватности. То је покушај да се уграби оно фамозно "време за себе". Због тога су бекства од традиционлних начина да се изговори "судбоносно да" покушај да се избегне сваки сценарио, сваки протокол, свака свест о томе да су и други ту присутни. Једно је очигледно - интимност је у међувремену постала озбиљан, тешко достижан луксуз. Парови "беже" од свега познатог да не би током церемоније у режији својих родитеља добили потребу да побегну са сопственог венчања. Део одговора свакако се крије и у причи о древним обичајима. Бежање од одговорности коју они доносе практично може да се посматра као нека врста "одговорности само за себе", која би данас могла да се сматра непроцењивом вредношћу.
Кад смо већ код традиционализма, чињеница да неко никада не скида бурму са руке одавно не представља истанчани знак верности будући да најжешћи поборници традиције и конзервативизма знају да буду неопевани лицемери. Да ли је онда поштеније да се образац из бајки "живели су дуго и срећно", када је организација церемоније у питању, у потпуности препусти онима који би по том образцу заиста и требало да проведу остатак живота заједно?