Загризите метак, а не нокте. Угушите страх, а не амбицију. Изгубите тикове, а не себе. Када су у питању лоше навике, које сви у већој или мањој мери имамо, говоримо о фронту који је стално отворен и на коме се непрекидно воде борбе. Свакоме је јасно да је нулта толеранција једини могући и исправан начин да се отарасимо лоших навика. Шта то значи? То значи да нема попуштања себи. Свраб који осећамо мора да се почеше, и то моментално. Уместо да се баците на грицкање ноктију или заноктица (најчешћа нервозна навика), ослоните се на воду као своје тајно оружје. Попијте литар ако треба, благотворно деловање је загарантовано.
Све наше лоше навике (које углавном стичемо током година) последица су једног старог непријатеља који нас вреба са разних страна и у различитим облицима, а име му је страх. Да бисмо га победили, потребно је да се с њим спријатељимо. То ћемо успети само ако похватамо конце својим живцима. А да бисмо то постигли, потребно је да имамо живце као конопце. То се вежба, нико се с тим није родио, наравно. Нервоза је нешто што се не може избећи у савременом свету. Или можда ми само волимо да верујемо да је то тековина савременог света? Ко гарантује да пећински људи нису осећали исто то, само нису имали ни времена ни начина да се нервозом баве? Проблем се јавља када о нервози и страху превише размишљамо, односно ако се упорно трудимо да их игноришемо. Оба начина су погрешна.
Ако смо већ свесни неког свог страха, а чињеница да се, на пример, бацамо на грицкање ноктију јасно потврђује ту свест, најбоље би било да се са страхом носимо. Као када су фудбалери свесни свог тела пред излазак на неку важну утакмицу или глумци пре изласка на сцену приликом премијерног извођења представе. Оно што осећамо као немир, непријатност, нервозу или страх заправо треба да буде посматрано као права доза анксиозности која је потребна да бисмо је, како време протиче, претворили у узбуђење, моћ и победу.