Свет у којем живимо можда нас пречесто тера да станемо испред огледала и запитамо се колико смо заиста задовољни својим телом. И то није више питање којим се баве само припаднице лепшег пола. Заправо, у савременим условима живота поставља се питање како је уопште могуће да је икада постојало време у којем су само жене водиле рачуна о томе како изгледају. Да ли вас туђи погледи чине неспокојним, или уживате да сте у центру пажње? Јесте ли оличење умерености и здравог духа? Колико је тешко пронаћи ону здраву средину, кад брига о телу и труд да се живи здраво не прелазе фамозну границу претеривања?
Оно чему сви ми на неки начин тежимо јесте то да будемо задовољни собом, сигурни у себе, да уживамо у лепоти (туђој - али и својој), да не дижемо панику због понеког сувишног килограма, да се не плашимо старости, већ напротив, да је прихватимо као нормалну фазу живота. Нажалост, није ретка ситуација да се у жељи да остваримо све споменуто нађемо пред огледалом - у коме видимо своје тело као свог највећег непријатеља. Нуспојаве те ситуације моментално почињу да делују. Због неподударања слике коју бисмо волели да видимо и слике која нам се приказује у одразу понекад се губи самопоуздање, почиње стално замерање, а идеја да нико није савршен, која би требало да звучи опуштајуће, поприма облике застрашујућег. Да ли сте већ рекли: "Ма, нек иде живот, ко ће поред толиких обавеза стићи да брине и о свакој унетој калорији и сувишним килограмима?"
Истина, не треба се претерано лишавати нити мучити себе у теретани до падања од исцрпљености. Али изглед не треба да нам буде ни на самом дну табеле. Можда је најбоље решење, које ће одговарати и нашем телу нека врста компромиса - уз помоћ гвоздене дисциплине натерајмо себе на одлазак у теретану, и уз помоћ исте те дисциплине одрекнимо се слаткиша.