Сумирајте једну своју радну недељу. Не будите лењи, пратите, ако треба, и записујте своје реакције. Уколико дођете до закључка да сте безразложно агресивни, да су вам често сува уста, да се стално преиспитујете јесте ли довољно способни да радите сопствени посао, ако сте генерално депресивни јер не знате да ли можете да пратите шта се све од вас тражи, јасно је да себе слободно можете да сврстате у жртву сопстевног радног места. Да сте се баш надали када сте се запослили да ћете једном дневно бити љути на свој компјутер, баш и нисте...
Да не бисте физички нападали апарате и да због ваше агресије фирма не би уводила сигурносне системе за заштиту тастатура, било би важно да што пре схватите разлог из ког у исто време и волите и мрзите посао који уноси застрашујући стрес у све наше животе. Некако смо се изгубили? Изгледа да јесмо. Удаљили смо се од замисли да се ослањамо на машине да обављају нешто за нас како бисмо ми имали више времена за све оно што нас чини заиста срећним (а није новац). Данас у праисторију спадају тренуци када сте могли да радите од девет до пет и када је просечан запослени могао да буде на пићу већ минут после посла, без бриге о томе да ли ће колабирати успут.
Данас после напорног радног дана једва остаје довољно времена само за кукање о поремећеном животном темпу код куће, немању слободног времена, лошем спавању и никаквим сновима... Уз оне који подразумевају да се поред ионако танког набави још тањи лаптоп. Нема више актн ташни, обавезних присуства састанцима (шта ће нам живи људи кад постоји видео-телефон), ускоро бисмо могли и да останемо без секретарица ако овако наставимо. Ко ће онда да нам кува кафу и доноси шећер и воду када усред радног дана доживимо слом због оптерећења невероватном брзином живота која је променила природни људски сат и изазвала несаницу и превисока лична очекивања?