Ивана Милаковић
17.10.2009.
Данас је, нажалост, све мање оних који воле да читају, али и даље има и млађих и старијих који уживају у томе. Онима који воле књиге неретко се деси да се малтене "изгубе" у доброј књизи - а некада ствари оду и даље од тога.
Уколико волите да читате, није нимало необично да се уживите у добру књигу или чак и у неку слабију у којој нађете нешто што вас лично дотакне. Онда навијате за јунаке те књиге, нервирају вас негативци, осећате се као да сте све и свашта проживели с јунацима (или, ако вам се "негативци" више допадну, с њима), потресе вас кад се нешто ружно деси неком од ваших омиљених ликова... А некада то оде и даље, па недељу или више дана након што сте завршили с читањем књиге плачете јер је погинуо ваш омиљени лик, осећате се као да га лично познајете и тешко вам је што је погинуо, или се стално изнова, у својој глави, расправљате с неким ликом из књиге са чијим се ставовима не слажете, и жарко желите да том лику докажете да сте у праву...
Ни ова друга варијанта није превелики проблем, ако не оде дотле да у друштву, пред стварним људима, и даље расправљате с ликом из књиге, или дотле да се у потпуности затворите у себе, игноришући пријатеље, и комуницирајући с ликовима из књиге (који су, ипак, измишљени), или дотле да пријатеље, на њихову штету, поредите са својим омиљеним ликовима ("Онај вампир је то могао, а ти не можеш!"), или одбијете симпатичну девојку или слатког дечка којима се свиђате само зато што нису као неко од ваших омиљених ликова. Укратко, ако ликове из књиге не посматрате као постојеће личности и не занемарујете праве живе људе око вас због тих ликова, нема проблема.
Ипак, и ако не бркате свет из књиге са стварним светом у коме живите, уме да буде емотивно напорно ако се толико вежете за ликове из књиге да и недељама након завршетка читања плачете, расправљате се са њима и слично. Тада може да помогне следеће: употребите те емоције које имате како бисте и сами написали нешто. Песму, причу, било шта. Ако баш хоћете, може то да буде с тим ликовима који вас опседају, а можете и да смислите своје. То што напишете не мора да буде ништа генијално, не мора нико да сазна за то. Главно је да има какав-такав облик и да то дело доведете до краја (напишете целу песму, целу причу, не одустанете на пола). Тада ћете осетити како се емоције које сте имали ублажују, допуштају вам да још о нечему размишљате, да не плачете више нити да се константно расправљате са непостојећим ликовима.
А ако вам се после неке нове књиге поново исто деси? Поново пишите, докле год се опет не осетите пријатно или бар смиреније. Можда вам писање добро крене, можда и не, али ћете се боље осећати и уживаћете у ономе што радите, а то је главно.
За оне који немају нимало склоности према писању: можете покушати и с цртањем, сликањем, вајањем, компоновањем... Помоћи ће било који креативан начин да изразите емоције.