"То су моје крпице!"

Постоје особе које су веома драге и са којима сте, можда, блиске, а које малтене сваки пут кад дођу код вас пожеле да узму нешто ваше. Не да позајме, нити да ту ствар купе од вас. Него да им је ви дате. Такво понашање уме прилично да нервира.

Та особа, скоро сваки пут кад дође код вас, разгледа шта све имате. Ваше покућство. Украсе. Дискове с музиком или филмовима. Вашу одећу, вашу шминку. То вам не би посебно сметало - воли да разгледа, шта сад, то није никакав злочин - да приликом разгледања за ово или оно не каже нешто као: "Јао, дивне су ти ове вазе, имаш две, могу ли ја да узмем једну?", или: "Предивна ти је ова блуза, да ли би је дала мени?". Да се то деси једном-двапут, могуће је да бисте жељену ствар поклонили тој особи; да замоли да јој ту ствар позајмите, или да жели да је откупи од вас, и то би, бар за неке ствари, било прихватљиво. Али не; та особа би малтене сваки пут кад дође код вас да јој поклоните неку од ваших лепих ствари, а ви нити желите да се одрекнете својих ствари, нити финансијски можете себи да приуштите да поклањате толико колико би она желела да прима.

Та ситуација би могла да буде јако непријатна, јер вам такво понашање смета, а са друге стране, та особа вам је драга, има пуно дивних особина, и зато се угризете за језик кад пожелите да јој одбрусите да сама купи себи оно што жели, не да гледа у вас као кученце које очекује посластицу. Шта тада?

Уколико сте са том особом блиске (ако нисте, можете једноставно знатно ређе да је пуштате да долази код вас, па ће вас мање нервирати), можете све окренути на шалу и детињасто понашање, и рећи нешто као: "То су моје крпице, ја не тражим твоје!". Тешко је осетити се увређеним након нечег таквог, а порука је ипак пренесена.

Да не буде забуне, не кажемо да треба бити себичан и никада ником ништа не давати - али нисте обавезне ни да све своје ствари поклоните некоме ко то затражи.