Када одлучимо да будемо активни, динамични, пуни идеја, мало ко може да нас заустави. Заправо, једина особа која би могла то да учини јесмо ми сами. Како то? Тако што се препуштамо лењости (урођеној или оној коју смо развили током година) која нам не дозвољава да кренемо у акцију. Да ли је узрок можда то што је тешко држати корак с особама које силовито јуре напред? Не би се баш рекло да је то тачно; потешкоће када покушавамо да останемо у вези с таквим особама свакако постоје, али то није ништа ново што никада дотад нисмо чули. Зар не?
Уколико жеља за акцијом постоји, и уколико се она активно спроводи у дело, једино што се од таквог начина деловања очекује јесте то да он доведе до жељеног циља. Какав год тај циљ био, прилично је незгодно када знамо да смо уложили свој максимум, да смо дали све од себе, али да се из неког разлога наша замисао није одвила у жељеном правцу и да циља (оног толико жељеног) једноставно нема. Највећи број нас (било ког пола) у таквим ситуацијама постаје нестрпљив. Зашто се ствари не одвијају онако како смо замислили? Нисмо се препуштали замишљањима и маштаријама, сакупили смо одличну екипу сарадника, успешно започели реализацију свега замишљеног... У чему је проблем? Заправо, проблема нема. Неке ствари једноставно не могу да се догоде баш у тренутку који нама највише одговара; неке ствари чекају своје реално догађање.
И мада бисмо сви ми желели да успеси (на разним животним пољима) једноставно хрле према нама, најчешће није тако. Али, то не значи да треба бити малодушан и препустити се очају због погрешног "тајминга" или додатног чекања повољних резултата. Није ретка ситуација (толико је примера из свакодневног живота) да баш они који умеју мудро да чекају временом успеју да задобију велик број поена.