Kad kažemo da je neko odrastao, zreo čovek, obično gubimo iz vida to da biti odrastao ne podrazumeva obavezno i zrelost. Šta je zrelost i kada bi mlad čovek trebalo da je stekne? Odrastanje je najčudesniji i najlepši dar prirode. Detinjstvo i mladost nazivaju se razvojnim dobom, a čine ga fizički, intelektualni, emocionalni, psihoseksualni i psihosocijalni duhovni razvojni procesi. Započinju u ranom razvoju a nastavljaju se u toku detinjstva i mladosti.
U periodu rane adolescencije već se raspoznaje razvoj procesa koji su spomenuti. Sledi i prihvatanje životnih vrednosti i uloga - da su đaci, da je knjiga njihova, kao i škola, i da uče za sebe, a ne za druge ili samo zato što moraju ili samo zato što tako treba... Idole, koje idealizuju, zamenjuju uzorima iza kojih stoji pozitivna identifikacija. Adolescenti prvi put prihvataju svoj izgled i telo. Neki mogu i da budu nezadovoljni izgledom, a ako to potraje, može da predstavlja uvod u adolescentsku krizu. Inače, u svakoj razvojnoj fazi mogu da nastanu i razvojne smetnje, krize i zastajanja. U završnoj adolescenciji svi razvojni procesi se uobličavaju, dovodeći do samosvojnosti ili, kako se to češće kaže, do pune zrelosti. Na njeno formiranje utiču genetski, porodični, obrazovni, kulturni, religijski i geografski činioci. Mladi koji su dostigli zrelost su dobro prilagođeni, uspešno funkcionišu u svim realnim okolnostima i ostvaruju svoje mladalačke potrebe.
Drugo obeležje pune zrelosti je razrešenje svih oblika emocionalne zavisnosti: od roditelja, drugih značajnih osoba, partnera, autoriteta, grupe... Roditelji, od kojih su nekada bili zavisni, ostaju značajni, ali mladi mogu i bez njih, za razliku od onih koji su nezreli i koji pod osamostaljivanjem podrazumevaju prekidanje odnosa s roditeljima a vezivanje za druge, zamenjujući tako jedan vid zavisnoti drugim.