Kada se pomene reuma, obično se pomisli na starije ljude - na nečije bake, deke, možda roditelje ako su ti roditelji stariji. Mnogi ne znaju da samo u zapadnoj Evropi godišnje od reume oboli preko 30.000 mladih (mnogi od njih su tinejdžeri), i to od veoma ozbiljnih oblika reume.
Kako izgledaju ti ozbiljni oblici? Recimo, hronični poliartritis. To je progresivno oboljenje, što znači da se s vremenom pogoršava - a leka nema. Postoji terapija, postoji rehabilitacija, ali sve to služi samo tome da se napredovanje bolesti uspori i život obolelog učini koliko-toliko podnošljivim. Međutim, i uz svu pomoć koju savremena medicina može da pruži, život obolelog nikad više neće biti kao ranije.
Prvi simptomi su prilično neupadljivi. Recimo, probudite se i bole vas ručni zglobovi, pa ne možete da namestite frizuru. Pomislite da ste se udarili u snu. Bolovi prođu sami od sebe i vi zaboravite na njih - dok se ne vrate, a vrate se. I postaju sve jači i jači, dovoljno da se rasplačete od bolova, a nikakvih drugih simptoma nema - nema temperature, nema groznice, nema viroze, samo vas jezivo boli kako probate da se pomerite.
Kad stvari dotle stignu i kada vam dijagnostifikuju reumatsko oboljenje ove vrste, život se u potpunosti promeni. Nema više žurki, igranja, sportova, časova fizičkog, bilo kakav fizički napor osim rehabilitacije je strogo zabranjen. Nastavnici u školi obično imaju razumevanja za ovo, pa je obolelima dozvoljeno da u školu ne nose knjige, često ih i premeste u učionicu u prizemlju da ne bi morali da se penju. Vršnjaci tu često budu znatno suroviji - obolela osoba je i dalje njihov vršnjak i ne izgleda obolelo, pa mnogi misle da samo folira da bi privukla pažnju i izvukla se od obaveza.
Oboleloj osobi neophodan je stalni oprez - ako nekom prilikom malo brže krene uz stepenice, sledećeg dana neće moći da se pomeri od bolova. Konstantno se piju gomile lekova, primaju se injekcije, ide se na rehabilitaciju. Školu je još nekako i moguće završiti, posao je prilično teško naći. Onih dana kada se osećaju bolje mogući su izlasci - bez naprezanja i uz tablete protiv bolova. Moguće je i dalje imati prijatelje, imati dečka ili devojku, ali sve to uz jako mnogo opreza, mnogo pažnje i razumevanja za teškoće. Nekada je operacijom moguće popraviti neki od zglobova koji je oštećen bolešću, nekada ne. Obolelom može da bude veoma teško da ubedi okolinu da stvarno nešto ne može da uradi, recimo, da običnu flašu ne može da otvori. A ne može, sve i da umire od žeđi.
S ovom bolešću je moguće živeti, iako dovede do invalidskih kolica. Moguće je, ali je teško; obolelom je potrebno mnogo lične snage, snage da se ne preda, kao i razumevanja i podrške okoline. Ako znate nekoga s ovakvom bolešću, molimo vas da ga razumete i podržite - a ako ste, nesrećnim slučajem, oboleli vi, želimo vam da istrajete i da živite najbolje što možete.