S razvojem tehnologije došlo je i do novih mogućnosti da s prijateljima stalno budete u kontaktu, ma gde se oni nalazili - tu su mobilni telefoni, tu je Internet... Paradoksalno, ta tehnologija takođe i jako razdvaja ljude.
Na šta mislimo? Recimo, pošaljete porukicu prijatelju ili, dok sedite za kompjuterom i surfujete, vidite da su i oni na Internetu pa usput i četujete s njima. Oni odgovore. Vi odgovorite na njihov odgovor. Tako možete satima, i to vam prija - prija komunicirati s ljudima koji vam se dopadaju, a ume da prija i osećaj da možete da prekinete u bilo kom trenutku ako vam dosadi, bez izvinjavanja i objašnjavanja. Na sve to, dok tako komunicirate s njima, možete da radite još nešto - da surfujete ako ste na Internetu ili, ukoliko komunikacija ide preko mobilnog, da radite bukvalno bilo šta, bilo gde, u gradu ili kod kuće - možda ste čak i na WC šolji dok kuckate porukicu, oni to ne mogu znati (ovo poslednje ne bi trebalo raditi ne samo zbog pristojnosti već i zbog higijene - dirate mobilni rukama koje u toaletu nikako ne mogu biti čiste, a kasnije isti taj mobilni stavljate na lice - i pitate se otkud crvenilo i bubuljice).
U redu, sve to, izuzev primera s toaletom, zvuči super, u čemu je problem? Problem je što je svaka komunikacija koja nije lice-u-lice, s pravom, živom osobom koju možete da posmatrate, da joj čujete dah, da je dodirnete (ne znači da ćete je obavezno i dodirnuti), nepotpuna. Smajliji u četovanju i porukicama su zato i izmišljeni, jer nisu dovoljne samo reči na ekranu, potrebno nam je da vidimo i lice.
I onda? Onda osećate potrebu za komunikacijom s dragim osobama - najnormalnija potreba na svetu. Međutim, ispunite je samo delimično, a ako istovremeno radite još nešto, ispunjavate potrebu za komunikacijom još manjim delom. Zato nikada nemate osećaj da ste se stvarno ispričali, makar i celu noć razmenjivali poruke, večito ostaje ta samo delimično zadovoljena potreba - a pošto su i Internet i SMS porukice baš kul i brze i možete još svašta da radite usput, što vam baš odgovara, često i ne dođe do stvarnog viđenja s nekim. Čini vam se da ste stalno u frci, da nemate vremena - a vremena bi najverovatnije bilo da, recimo, prvo obavite to drugo što imate, onda se vidite s prijateljima, a načini instant komunikacije vam posluže samo za dogovor za viđenje, umesto kao zamena za viđenje.
Naravno, postoje i situacije kada zaista nemate vremena za viđenje s prijateljima, i mobilni telefoni i Internet su zaista veoma korisni za mnogo toga. To je sve u redu, samo ne treba zaboraviti da je komunikacija preko tehnoloških spravica samo zamena za pravo viđenje s prijateljima, i treba sebi tako organizovati vreme da ga imate i za pravu stvar. U suprotnom, ako sve radite polovično, usput, delimično, rizikujete da vam i čitav život bude samo delimičan, samo zamena za onaj pravi, proživljeni.