Svako nekad dobije prilično krvožedne, pa i ubilačke misli, i to misli koje se tiču osoba koje u principu volite, kao što su braća i sestre, roditelji, prijatelji, simpatija... Ukoliko takve misli imate ponekad, to je sasvim normalno.
Naravno, ako sednete i razmislite o nekoj od tih misli, može se desiti da isprepadate sami sebe; recimo, pomislili ste da biste najradije ubili mlađeg brata jer vas je izblamirao pred društvom. I, ako razmišljate o tim ubilačkim mislima, smesta pomislite da niste stvarno tako mislili - i time slažete sami sebe. Naravno da, kada se ohladite, nećete razmatrati ubistvo mlađeg brata (pre ćete razmatrati ubistvo onoga ko mu makar i poželi bilo šta nažao) - ali, onda kada ste to pomislili, jeste to stvarno mislili. Verovali ili ne, to nije ništa strašno niti nenormalno.
Naime, agresija postoji u svakom ljudskom biću. Poricati da postoji agresivni deo vas ima smisla koliko i poricati da imate bubrege - to je normalan i neophodan deo vas samih koji ne može biti odstranjen a da sve i dalje funkcioniše kako treba. Sasvim je normalno i da, kad vas neko iznervira, dobijete ubilačke misli spram te osobe - ne bi bilo normalno da takve misli pokušate i da ostvarite, ali mentalno zdrava osoba je u stanju da ne sprovede svaki svoj agresivni impuls u delo, kao i da napravi razliku između misli i konkretnog čina.
E, sad, dok je sasvim u redu da povremeno pomislite: "Najradije bih ga/je ubila!", nije u redu da to mislite često ili, još gore, da stvarno nekog napadnete. Očigledno je da nije u redu nekoga fizički napasti, osim u nužnoj samoodbrani, ali neko bi se mogao zapitati u čemu je problem ako samo mislite ubilačke misli, a ne ostvarujete ih. To je veliki problem, jer mržnja truje iznutra - pravi od vas ogorčenu, neprijatnu osobu koja je sve manje i manje sposobna da voli, da uživa, da bude prijatno društvo bilo samoj sebi, bilo drugima. S vremenom, ako ste konstantno besni na nekog, postaje sve verovatnije da ćete i fizički postati nasilni i da ćete povrediti i sebe i druge, što svakako nije nešto čemu bi bilo ko trebalo da teži.
Ukratko: povremeno pomisliti nešto kao "mrzim te!" ili "ubiću te, skote mali!" nije nenormalno - ali konstantni bes i mržnja jesu otrov kako za vas same tako i za sve u vašoj okolini. Potrudite se da ne trujete ni sebe ni druge!